Citat 1: str. 303-304
Knjiga našega mladog pisca Hasana Kikića (Provincija u pozadini. Beletristički ciklus iz rata. Zagreb, 1935. Nakladna knjižara “Epoha”) u kojoj je iznesena mladost one nesrećne generacije, koja, istina, nije u velikom ratu nosila pušku, ali koju je u pozadini morila glad i ubijala u njoj svaku klicu telesnog zdravlja, može da opravda neveselost i ozbiljnost naših mladih pisaca, može, nadalje, i da bude ključ za razumevanje njihovih današnjih životnih pogleda.

Citat 2: str. 305-306
Kikićeva knjiga trebala je da bude jedan životni dokumenat. Iako su to naknadne rekonstrukcije, sećanja koja su prošla kroz filtar jednog docnijeg zrelijeg shvatanja, Provincija u pozadini bi i mogla biti dokumentarna da je pisac ostao na svojim uspomenama i doživljajima, da nije ulazio u široku i apstraktnu analizu malograđanskog mentaliteta za koju još nije dorastao, na koju možda njegov talenat nije uopšte ni štimovan. Čim pređe u čistu naraciju Kikić naglo dobija, oslobađa se nameštenih stilizacija, kroz njegove rečenice počinje da kola krv, jezik mu postaje bogatiji, čistiji.

Citat 3: str. 306
Kikić je, neosporno, talenat kakvih imamo malo u našoj današnjoj književnosti. To je talenat kome je potrebno samo jedno: da pođe svojim putem, da ne obmanjuje samoga sebe. Danas, on voli da nosi tuđe kapute iz čijih se rukava ne vide njegove ruke. A to ne čini od nevolje, nego misli da su ti tuđi kaputi i ti dugi rukavi moda.
[Idi na vrh]